Никада раније није било овако? Од пада Берлинског зида све се
промијенило. Како се ти изражаваш и шта говориш мање је важно од глади
руље и њене потребе да им се нешто убаци у ждријело. Фејсбуковци
отворених уста чекају да им се затрпају чељусти, они ждеру све. Када
мислим о фејсбуковцима, увијек ми пред очи изађу они очајници, навијачи
са фудбалских стадиона, гдје се исцртавају скице
за нове ратове. Момци који пале бакље и чекају моменат када ће им се
пружити прилика да се напију крви противнику. Топовско месо. То су они
малоумници које је породио мит о правдољубивом Рамбу, идиоту који је
постао популаран јер је мумлајући изговарао име вољене особе. Када се
попну нависоку ограду великог свјетског стадиона Вође поменутих
навијача и када их услика свјетска телевизија – они су завршили посао!
Постају јунаци са насловних страна иодмах иза тога иду кући да отворе фејсбук и ставе своју слику да их неко лајкује.
Раније су исти људи или њихови преци гутали углавном сигнале са
телевизије, радија и новина. Сједили су као пензионери и хранили
голубове по парковима, а када се појави терориста они га загањају па
га стигну. Ноге су горштаке служиле у седамдесетој, ухвативши терористу
они су га предавали полицији. И што је најгоре, за ту услугу ништа нису тражили!
Насљедници тих Титових јунака данас сједе на фејсбуку и без икаквих
обавеза склапају пријатељства. Без обавеза их створе па их тако само
једним кликом избришу. Какав диван однос, каква позиција.
Некада су
њихови преци отворених уста примали исхрану са телевизије, радија и
новина. Данас је то само допуна исхрани која стиже са фејсбука.
Фејсбук је створен да се људи друже и да никада не изграде однос једни
према другима те да се без присиле што више људи у овој друштвеној мрежи
офира и пред очи власника свијета донесу догађаје и општеважеће
мишљење.
Тако да ови озго не морају баш свакога да прислушкују
телефонима и шаљу оне типове са уврнутим оковратницима који испуше
кутије и кутије цигара док сазнају шта сумњиви тип за другим столом
мисли.
Из фејсбукове септичке јаме коју је створила
технологија, барјак демократског свијета, свакодневно нас запљускују
свакојаке фекалије. Далеко од тога да се овај говор може назвати ректалним иако у њему мозак углавном не партиципира, ту се мисли сурвавају спонтано у јаму немилице.
Тако бива јер су лиценцу да брбљају добили сви, најчешће они који не
знају шта говоре. То упада у мрежу канализационих цијеви која усисава
све шта мисли просјек и то је позитивно јер тако се не чују они које би
требало чути! Просјек је увијек
добродошао, никад није за одбацити! Њега није одбацивао Цар и Краљ а не одбацује га ни демократија!
Шта мисли онај који не може да постане Холивуд, шта мисле они што не
шетају црвеним тепихом, или они што немају шансу да се обогате и висином
штедног улога потврде да имају вриједност? Управо су они ти који служе
за пуњење буџета и покретање рата.
Тај компликовани пут фекалне
масе има једну дренажу усмјерену ка обавјештајним службама. Само
лаковјерни мисле да обавјештајне службе не задиру у фекалне путеве мисли
које фабрикују корисници фејсбука. У њихове колекторе стижу
информације, а они само сортирају и онда те информације друштвеним
пумпама враћају на површину, од фејсбука до новина и телевизије. Коначно
је дошло вријеме
слободе и за њих.
Ту је пристигао највећи број оних за које се некада амерички писац Чарлс Буковски чудио питајући се зашто свако мора да буде неко!?
Фејсбук лишава људе стварања односа човјека према човјеку, ствара
привид жељености, привид важности, подстиче воајеризам и друге перверзне
активности о
којима је говорио велики Достојевски. Уз фејсбук се довршава идеја о људском роду који све више и дубље тоне на дно.
Из такве једне фејсбукове септичке јаме ових дана је увријеђена бошњачка јавност.
У ту јаму је недавно са неког профила који носи име Емир Кустурица
упала најновија „увреда“ на рачун Бошњака. Реченица која је разбјеснила
руљу и која је постала
разлог за ригање огња који кулминира претњама смрћу потписнику ових редова.
Према том фантомском и мени непознатом профилу ја сам реаговао на
инсталацију са столицама која подсјећа на страдале људе у опсједнутом
Сарајеву реченицом „Купујте домаћу робу“, и то послије сазнања да су
столице произведене у Србији.
Тачније у Старој Пазови.
Реченица
звучи као да је дизајнирана у пијаној босанској глави без потребе да се
улази у етничко поријекло те пијане главе. Када неко напише да сам ја
рекао да је
Сарајево гузно цријево, ја не реагујем јер све некако
мислим да има нормалног свијета који препознаје како то није никада био
мој језик. Ова најновија експлозија септичке јаме сада ме подсјећа на
једну сличну ситуацију у Турској од прије двије године. Ради септичка
јама. У вријеме филмског фестивала у Анталији и локалних избора,
министар културе,члан Ердоганове партије, заједно са турским редатељем,
оптужио је мене да сам умањивао број жртава и силованих жена у босанском
рату!
Нема везе што није ставио цитат нити податак који би могао да поткрепи такву тврдњу. Рек’о му Миро Пуриватра и то је довољно.
Када сам ја у Турској реаговао на ову подвалу и рекао да ме чуди како
та осјетљивост на геноцид није произвела и гађење према милион убијених
Јермена од
стране министрових сународњака, нико се није више јављао,
нити говорио: друго је то, сви су се држали за носеве, као да је
озбиљно засмрдило из септичке јаме.
Утолико и ово писмо које
сада пишем није писано да би дошло до руку оних који би мени,
евентуално, отворили врата мога родног града. Управо обрнуто, ја желим
да остане читко за времена која слиједе или што би се у нијемим
филмовима изразило кроз елипсу… касније истог вијека. То ће се десити
када пресуши септичка јама у коју се сливају информације из
контролисаних канала и извора, јер људи су некада
те јаме пунили што морају, а данас их стварају и пуне из задовољства и перверзног духа.
Мени је стало да остане забиљежено како ја не само да нисам написао и
рекао све оно што ме конфронтира са бошњачким народом, ја сам у сукобу
са политичко појавом породице Изетбеговић и њиховог исламског
фундаментализма, промјене
геостратешких циљева Велике силе, остатака
Титових омладинаца Златка Лагумџије и његових социјалдемократа који су
љевичари баш колико је и Пентагон прокубански оријентисан.
Како
су грађевинарству познате три врсте септичких јама:преливне, дренажне и
такозване усисне, надам се да ова о којој говорим и због које
немам географског приступа свом дому јесте само дренажа која дренира гломазни
септички систем.
Емир Кустурица
A true Canadian treasure. Dr. David Suzuki is a tireless activist whose work should be better known around the world.
