недеља, 02. децембар 2012.

PONOS - oholost, sujeta, uobrazenost 
Ivo Andric iz " Znakovi pored puta"

      U mom dzepnom izdanju ovo je na 42 strani :
    Истински понос довољан је сам себи. Само, истински понос је редак. Много чешће сусрећемо охолост, сујету, уображење; некад су под његовим видом и именом, а некад голи, без маске и поноса. Они никад нису довољни сами себи. Да би се потпуно испољили и „изживели“, њима треба туђе дивљење и признање, често и туђе понижење, они су за онолико већи за колико другог умањују, а те величине никад им није доста, стога су стално немирни, у покрету, тражећи на што би могли да се попну и издигну, док је понос увек миран, задовољан оним што је и ту где је, и само не да ником на себе.
     Поносни људи, природно, често страдају због свог поноса, али им њихов понос помаже да поднесу свако страдање. Напротив, сујетни људи се и понижавају да би задовољили своју  сујетуи, нараво, не успевају у томе, јер сујета се, као ћудљива жена из рђавог друштва, одједном окреће и пребацује им оно што су због ње учинили.
     А охолост је слепа, бездана; њу није никад нико нахранио, и она зна само да каже : „ Још, још !“; што јој више дајеш и жртвујеш, она само одлучније и гласније тражи још више.
     Понос држи, храбри и помаже човека на његовом путу, сујета му трује живот, омета рад и квари односе са људима, а охолост на концу поједе целог човека, заједно са његовим даровима и успесима, и, незасићена и незасита тражи одмах нову жртву.   Иво Андрић у Београду 10.11.1947. године



Нема коментара:

Постави коментар